Образовна авантура Завичајног Музеја Књажевац

Завичајни музеј Књажевац

Завичајни музеј Књажевац налази се у Карађорђевој улици бр. 15, у згради кoja je саграђенa 1906. године као двојна породична стамбена зграда у власништву породице Сибиновић, некадашњих власника рудника „Добра срећа“ у Вини.

Данас је овај објекат споменик културе. Припада врсти културних добара грађанске архитектуре са стилским карактеристикама значајним за период са почетка 20. века.

У циљу да се споменик културе ревитализира и тиме обезбеди простор неопходан за адекватно чување, научно истраживање и презентацију музејских предмета, све то у складу са захтевима модерне музеологије и савременог посетиоца, јавила се потреба за мењањем дотадашње музејске концепције у нову, која би додатно ангажовала посетиоце да активно учествују у едукацији и садржајима музеја. Пројекат санације, ревитализације и реконструкције споменика културе, архитекте Симе Гушића, израђен је у Заводу за заштиту споменика културе Ниш.

При самој ревитализацији споменика, обзиром на значај и функцију објекта, водило се рачуна о очувању битних историјских карактеристика, аутентичног изгледа спољашњег дела зграде, њене локацијске диспозиције, симетричности објекта и његове секундарне пластике, док су се битне промене односиле на унутрашњи простор и то углавном у смислу стварања једног јединственог простора у односу на претходне интимне одељке стамбене куће. Овим се избегло издвојено излагање музејског материјала, у виду збирки, тако да се сада у обједињеном музејском простору излаже недељив програм са истакнутим појединим подцелинама или детаљима. Ова музејска поставка, одређена концепцијом музеја, има завичајни карактер али не и локалну искључивост, већ је отворена за комуникацију са ширим подручјем и догађајима који условљавају појаву новог музејског материјала, чији би садржај био променљив у односу на нова научна сазнања.
    
Музејска поставка је требало да обухвати хронолошки и тематски изложене оригиналне предмете, или изузетно копије предмета из овог краја који се чувају у музејима Београда, Ниша и Зајечара, приказане као културно-историјске подцелине: природа и људи, праисторија књажевачког краја, протоисторија-предримско доба, римско доба, Византија-Словени, Средњи век, нумизматика, доба Турака, борба за ослобођење од Турака, Први и Други устанак, Гургусовац и Гургусовачка кула, Српско-Турски ратови 1876-1878, Тимочка буна, раднички покрет 1895-1918, раднички покрет 1918-1941. Овим би била омогућена целовита интерпретација природних богатстава, културно-историјског наслеђа, али и укључивање музеја као активног чиниоца у културном животу града и у образовању његових становника и посетилаца. Ипак, ова поставка није до краја изведена према приказаном синопсису.

Обзиром на недостатак средстава, према поменутом пројекту надлежног завода уређено је само лево крило објекта. У овом простору биле су изложене природњачка, геолошка, археолошка збирка од праисторије до средњег века, део збирке оружја из различитих периода. Поред тога ту је био изложен део етнолошке и културно-историјске збирке. Испоставило се да простор као и коришћене витрине за излагање нису довољни да се прикаже веома богат и разноврстан фонд Завичајног музеја. Нова поставка отворена је 26. октобра 1996. године. Преостало је да се према поменутом пројекту изврши адаптација и уређење другог, десног крила зграде којим би се обезбедио простор за излагање културно-историјске, етнолошке и уметничке збирке, као и галеријски вишенаменски простор.
 
2001. године средствима Министарства културе започињу се радови на санацији, адаптацији и ревитализацији десног крила објекта у Карађорђевој 15. На спрату је након завршетка радова обезбеђен простор за излагање поменуте грађе која би даље хронолошки приказала развој књажевачког краја, представљањем специфичних елемената традиционалне сеоске и грађанске културе. У приземљу зграде формиран је и изложбени простор. 2005. године набављене су и неопходне витрине за излагање, а према синопсису Душице Живковић, музејског саветника етнолога музеја и архитекте Бранке Боројевић Џокић и стручних сарадника из музеја: академског сликара мр Драгослава Живковића, кустоса историчара уметности Милене Милошевић Мицић, кустоса археолога Бојане Илијић и етнолога Јелене Куртић конципирана је и делом постављена етнолошка поставка, а уз стручну помоћ вишег кустоса етнолога Сузане Антић из Народног музеја Зајечар. Предмете су за поставку припремили конзерватори Завичајног музеја Књажевац Васил Тодоров и Томислав Живковић. Фотографије које су у сталној поставци снимио је Саша Милутиновић.
2011. године реализована је адаптација простора археолошке поставке захваљујући директорима Душици Живковић, Милени Милошевић Мицић и Србиславу Ђорђевићу. Адаптацију саме археолошке поставке приредила је кустос Бојана Илијић.

Посебно благо књажевачког музеја представља етнолошка збирка двопређних чарапа, откупљена од Видосаве и Светозара Поповића, заслужних колекционара. Збирку највећим делом чини 675 етнографских предмета са краја 19. и почетка 20. века и јединствен албум у свету са 240 чарапа нацртаних у природној боји и величини, као и албум орнамената у боји и црно-белој техници. Збирка је изложена као посебан Музеј чарапа у оквиру сталне поставке музеја према концепту Душице Живковић.

Ново време и нова политика куће утицали су на формирање још једног одељења које се бави едукацијом и односима са јавношћу. Галеријски простор по отварању представља жилу куцавицу музеја. Сви програми новоформираног одељења као и изложбе, а о којима ће бити речи у посебном тексту, реализују се највећим делом баш у овом простору.

Након делимичног уређења и дворишног простора омогућена је жива културна делатност. Бројне музичке, књижевне вечери, презентације и промоције, креативне радионице одржавају се од пролећа до јесени у дворишту Завичајног музеја.

У време када у музеју нема неког тематског програма или изложбе, захваљујући љубазности књажевчанина Момчила Моше Тодоровића, власника Галерије "Радионица душе" у Београду, већ више од једне деценије излажу се дела неких од најзначајнијих савремених српских сликара као и оних који су стварали и у 20. веку попут Пеђе Милосављевића, Љубице Цуце Сокић, Милана Коњовића, Миливоја Николајевића, Александра Цветковића, Даде Ђурића, Уроша Тошковића и многих других.