Образовна авантура Завичајног Музеја Књажевац

Књажевац и околина

Некадашњи Гургусовац, данашњи Књажевац налази се на крајњем истоку Србије, уз српско-бугарску границу, на ушћу Сврљишког и Трговишког Тимока. Окружен је обронцима Старе планине, Тресибабе и Тупижнице. Општина Књажевац обухвата три антропогеографске области: Тимок, Заглавак и Буџак.

Ову област настањивала су бројна племена: Трибали, Мези, Трачани и Тимахи. Под римску власт потпада 29. године п.н.е. а у време сеобе народа овуда пролазе Авари, Хуни и Словени (они који су се овде настанили названи су Тимочанима, а прве вести о њима потичу из 818. године). О животу на овим просторима од праисторије до данас сведоче бројна налазишта: праисторијска станишта (Бараница, Валуге, Шкодрино поље, Кадијски крст и др.) антички и касноантички локалитети (Timacum Minus код села Равна, Бараница, Градиште, Кожељ и др.), ранохришћанске цркве (Кална, Штрбац, Бараница, код села Равна и др.). Из средњевековног периода потиче насеље Кожељ и цркве у селима Доња и Горња Каменица, грађене у 14. и 15. веку. Насеље Гургусовац помиње се први пут у турским пописима из 15. века. Од 1396. године је под турском влашћу све до 1833. када је заједно са околином припојен Србији кнеза Милоша. После Турака граду је, као један од првих симбола, остала Гургусовачка кула – палисадно војно утврђење које је претворено у затвор - злогласни казамат познат као „спрпска бастиља“, која је Карађорђевићима служила као тамница за политичке затворенике. По наредби кнеза Милоша кула је спаљена, а њему у част град мења име у Књажевац, 17. јануара 1859. године. У периоду од 1875-1877. године на кратко град поново окупирају Турци. 1883. године после ослободилачких ратова, због нерешених политичких и економских прилика дошло је до избијања Тимочке буне. Непосредан повод буне било је одузимање оружја од народне војске по наредби краља Милана Обреновића, а њене вође били су Алекса Аца Станојевић, Гавра Аничић, Љуба Божиновић и други. Од 1913. у току балканских ратова, овај крај је врло често био нападан од стране Бугарске, чак је 1915. године био и окупиран. Српска војска и француска коњичка бригада 15. октобра 1918. ослободиле су Књажевац. У току Другог светског рата овај крај окупирају Немци (1941. године) до коначног ослобођења 10. октобра 1944. године. После ослобођења град се нагло развија. Рудници у околини поново се отварају, стварају се индустрисјки погони уместо некадашњих малилх занатлилсјких радњи, а то све утиче на велике миграције становништва из села у град.

Две реке, бројни мостови, излетишта и чамци на води у самом центру града, болница, читалиште, црква, гимназија, бројне занатлијске радње и кафане разлог су што су ретки пролазници - путописци, пустолови и шпијуни ову варошицу прозвали “Мала Венеција” или “Мали Париз”. Чувени Ле Корбизје је уживао у чарима ове српске варошице на својим путовањима на Исток.

Књажевачка општина четврта је по величини у Србији и захвата 1.202. км2. Данас област са 86 насеља (од чега је 85 села) има око 38.000 становника према попису из 2002. године. У самом граду живи око 18.000 становника. Књажевац је у Србији представљао једно од два индустријска чуда. Велики број привредних гиганата у једном тренутку запошљавао је више радника него што је град имао становника. По „ИМТ“-овом погону за израду мотокултиватора Књажевац је био познат као „град малих трактора“, „Џервин“ је производио надалеко позната вина и сокове, „Бранка Динић“ диктирала „Брандини стил“, „Леда“ правила обућу за европско тржиште, а „Тина“ намештај одличног квалитета и дизајна. Данас већина ових фабрика не ради или то чини у смањеном обиму.